Virtuelna Zavicajna zbirka Doma kulture Babusnica

26/05/2026

20/05/2026

ЈУБИЛЕЈИ

140 ГОДИНА ОД ПОСТОЈАЊА ОСНОВНЕ ШКОЛЕ У БАБУШНИЦИ (1886-2026)

14/05/2026

ПРЕДРАТНЕ БАБУШНИЧКЕ ПОРОДИЦЕ

НИКОЛА ИГИЋ- ПИОНИР ПОСЛАСТИЧАРСКОГ ЗАНАТА У БАBУШНИЦИ

Никола Игић рођен је 1910 године у селу Височки Одоровци код Цариброда..
Посластичарски занат је учио у Пироту, а 1930. године, заједно са супругом Саром (1909) долази у Бабушницу. Са супругом станују код Ивка казанџије и његове жене Десе. Дуго време су своје посластичарске производе продавали на улици, вашарима,свадбама, славама, а после рата купују од "сурачеваца" локал у центру Бабушнице (данашњи кафић „Централ“) у коме отварају посластичару. Имао је сина Љубисава (рођен 1936. године, радио као професор на Стоматолошком факултету у Нишу) и ћерке Русу (1933) и Гину (1944). Након рата са братом Јовом Игићем прави кућу преко пута посластичарнице. И Јова Игић ће у свом делу куће отворiти посластичарску радњу у којој ће радити са својом супругом Даром (из Г. Крњина).
Да би га извукао из Височких Одороваца где је чувао овце, Никола у своју радњу, за помоћника, доводи Љупчу Петрова(1936) и његову супругу Торку (1931), 1965. године. Љупча Петров је у војсци био пекар, а после војске једно време је радио као пекар у Београду, али се брзо вратио у своје родно село где је био чобанин. Исте године у школу у Бабушници долази и Славча Ангелов (с. Искровци), који већ наредне 1966. године постаје шегрт у посластичарници Николе Игића и у којоj ће изучити тајне посластичарског заната и којим ће се бавити и дан данас.Након одласка са животне сцене Николе Игића, његов посао настављају Славча и Љупча у локалу чика Николе, а касније прелазе у локал који се налази у приземљу Славчине куће где се и данас налази посластичара „Бамби“. Наши старији пратиоци странице добро се сећају чувене Љупчине корпе у којој је носио, огрлице, обланде,ратлуке, алву, карамеле, семенке, грицкалице...и са којом је био редовни посетилац вашара, слава, свадби....
Од чика Николине посластичарнице остала је само лимена табла на којој стоји: „ОРИЈЕНТАЛНА ПОСЛАСТИЧАРНИЦА НИКОЛЕ ИГИЋА“.

05/05/2026

„ЦРНИ ВРХ“ НЕКАДАШЊИ СИМБОЛ БАБУШНИЦЕ И ЛУЖНИЦЕ

Када је у јесен (септембра) 1889. године посетио Бабушницу она је имала статус административно-политичког центра Среза лужничкој, а општину Бабушница чинила су седам села са преко 2.600 становника у 350 кућа, сам срески центар (Бабушница) имаo je само 24 куће и 140 душа. У срцу села Каниц је посетио једину кафану тада-Виденову кафану (Мада по народном предању та кафана се у народу звала Митина кафана). О самом боравку у кафани Каниц каже...“ упадљиво јако осветљење у њеној осамљеној механи показивало је да се очекује несвакидашња посета. И заиста ми је кисмет био наклоњен тог дана. Пријатно изненађен , затекао сам тамо на вечери окупљене генерале Анту Богићевића, начелника Генералштаба пуковника Јована Мишковића, пуковника Михајла Магдаленића и Светозара Љотића и мајора Драгомира Вучковића. У ову далеку и забачену долину они су дошли ради проучавања бугарске границе. Весео разговор, корисне сугестије за моја истраживања и изврстан чај скраћивали су нам вече“....
На разгледници из хиљаду деветсто и неке види се блатњава крстопутина, куће на брду и велелепна зграда среза која је изграђена 1892. године. Ту у центру тадашњег села налазила се Виденова кафана, кућа, помоћне зграде (од којих су неке коришћене као школски објекат). У Виденовој кафани окупљали су се политичари, трговци, занатлије...у њој су склапани послови, припремане кампање за изборе, одржавани тајни састанци. Али Виденова кафана ће остаи у сећању Лужничана по томе што ју је посећивао у чувени српски војвода Степа Степановић.
После је ту Виденову кафану користио чувени предратни угоститељ Божа Црнатовић. сваког првог у месецу (кад приме плату), бабушнички учитељи су имали бал у његовој кафани. Све је било као у големим градовима: шешири, машне, штапови... Да се зна да су господа! Тако су их ословљавали не само ученици него и одрасли. Музика је била из Пирота, а пила се власотиначка „ружица“, у то време вино на добром гласу.
А онда након Другог светског рата, на простору некадашње Виденове и Божине кафане изникао је, 1965. године, сада већ чувени „Црни врх“. Кафана са хотелом. Стари Лужничани се са сетом сећају некадашње кафане са терасом и хотелom „Црни врх“. Био је култно место и састајалиште Лужничких печалбара, и свадбара, и бећара, и севдалија, и локалних боема, локалних лола и бекрија....У собама хотела некада су становали учитељи, наставници, професори, судије, доктори..А 1995. године собе хотела су постале једини дом за српске избеглице протеране из Хрватске.
„Црни врх“ је, како каже Форски, био жижа у којој се сабирају све светлости, из које се иде кући и-у свет. Сваки „потрес“ из њега допирао је и до најзабаченијег кутка Лужнице, па и до сваког Лужничанина ма где он био.
„Јер сваки Лужничанин, невидљивом пупчаном врпцом, трајно је везан за завичај“.

21/04/2026

IN MEMORIAM
РАДОМИР РАТКО ЋИРИЋ
(1940-2026)

Радомир Ратко Ћирић рођен је 1940. године у Вави.
Педагошку академију-ликовна група, завршио је у Скопљу 1973.године. Дугогодишњи наставник ликовног образовања и васпитања у основно школи "Иво Лола Рибар" у Бабушници.
Сликарством се бави интензивније од 1985. године. Један од оснивача и први председник Ликовне секције Дома културе Бабушница. Организатор прве ликовне колоније у Звоначкој бањи 1989. године.
Бо је члан:
- Друштва ликовних аматера "ПИРГОС АРТ" из Пирота, где је повремено излагао од 1989 до 2003. Године. Са овим друштвом и са сликом „Мотив из Ваве“ учествовао је на републичкој смотри у Ужицу 1989. године,, а са сликом „Венера“ на републичкој смотри у Сремској Митровици 2003. године. Исте године са овим друштвом учествовао је на изложби у Београду- „Салон главне железничке станице“
- Удружења ликовних уметника"ЦЕНТАР"из Јагодине.
- Удружења уметника Србије и почасни члан „ЛАНС“ клуба из Новог Сада.
Самостално излагао девет пута и има око осамдесет колективних изложби.Излагао је у Београду, Нишу, Ужицу, Сремској Митровици, Шапцу, Пироту, Прокупљу, Бабушници...
Његове слике налазе се у Бугарској, Грчкој, Италији, Македонији, Немачкој, Норвешкој, Русији, Словачкој, Словенији и Канади. Учесник је Југословенске колоније у Заплању „17 воденица“ 1987. године и свих колонија у Звоначкој бањи и Стрелцу. Добитник је великог броја дипплома, похвалница, признања и захвалница за ликовни рад.

17/04/2026

ЛУЖНИЦА У СЛИЦИ И РЕЧИ

14/04/2026

КАМЕН СПАСИЋ, ЈЕДАН ОД НАЈПОЗНАТИЈИХ ВИОЛИНИСТА ЛУЖНИЦЕ

Фамилија Спасић из Камбелевца је једна од најпознатијих музичких породица Лужнице. Први виолиниста предратне Лужнице био је Влајко Спасић. Пре виолине Влајко је свирао тупан и гајде.
Из исте породице Петар Спасић, Влајков брат, свирао је, такође, гајде. Влајков син, Богољуб, умро је млад, али је до смрти свирао виолину. Најталентованији, и најдуже је свирао, Влајков син Камен и то виолину (или ћемане како виолину зову Лужничани).
Камен Спасић је рођен 1925. године. Почео је да свира у основној школи. Чеда Илић, учитељ, звао га је „свирац“. Свирао је врло дуго, до 1986. године. У својој свесци забележио је да је свирао око 370 свадби. Са Николом (Трајка ) Јанковићем свирао је заједно око 25 година. Много раније, славило се усељење у кућу, подизање кровова, на славама, на саборима, свуда су били дуо „Камен Влајков и Никола Трајков“.
Никола Т. Јанковић, рођен 1919. године, свирао је кларинет. У целом лужничком крају није постојао бољи дует од овог. Често је са њима свирао и Часлав Голубовић из Линова, хармонику. Камен и Никола свирали су и са плех-музиком.
Једно време и Каменов син Станимир Спасић свирао је контрабас.

09/04/2026

ЛУЖНИЧКИ ХАРМОНИКАШИ VII

НОВА ГЕНЕРАЦИЈА ЛУЖНИЧКИХ ХАРМОНИКАША ( Четврти део)

ДАРКО МЛАДЕНОВИЋ, ХАРМОНИКАШ ИЗ БОГДАНОВЦА

Иако живи ради у Белој Паланци Дарко Младеновић је чистокрвни Лужничанин. Отац му је из Богдановца, а мајка из Дучевца. Рођен је 1982. године.
Богдановац је имао талентоване хармоникаше, чувеног Радосава Антанасијевића и Мирослава „Миру“ Стаменковића. Сада се њима придружује и Дарко Младеновић.

07/04/2026

ВЛАДИМИР МИЛОШЕВИЋ „ЖАБАЦ“ – ХАРМОНИКАШ МАЈСТОР ЗА ПОПРАВКУ ХАРМОНИКА ИЗ МАЛОГ БОЊИНЦА

Мајстор за поправку хармоника Владимир Милошевић (1953) из Малог Боњинца, руководио је радњом коју је наследио од свог оца, која је отворена 1947. године. Овим послом Владимир се озбиљно бавио до 2000. године јер је било много посла. Појавом електричних инструмената, буквално више нема посла за поправку хармоника. У кући има велику збирку хармоника, преко сто. Поседује хармонику из 1920. године на коју је јако поносан и коју, како сам каже, не би продао за „никакве паре“. За оправку хармоника Влада је користио моторцангле, стегу, шрафцигер, кљешта, чекић, бушилице и бургије.