01/04/2026
Огњиште (нека буде) Селена Јовановић
„Тамо где се ватра чува, људи остају заједно.“
Поднаслов: Песма о памћењу, губитку и ватри која се преноси
Уводна напомена
Ова песма не говори о прошлости.
Она је мост између онога што је било и онога што тек треба да буде.
У њој огњиште није само место — већ стање у коме човек проналази припадност, и онда када је изгуби, и онда када је поново гради.
Ова песма припада свакоме ко је некада имао огњиште — и свакоме ко покушава да га поново запали.
I
У селу мом драгом, где шљиве цветају бујно
и трешње се буде у белини нежној,
бабин Kосовски божур црвенео се у башти.
Мирис топлог млека и врућег хлеба осећам и сада.
Детињство живи у тим мирисима заувек.
II
Шетала сам шумом, ливадама зеленим
и чувала овце са бабом држећи је за руку.
Брала сам дивље јагоде скривене у трави
и слушала бабине приче из прошлости.
Бескрајна срећа тињала је у срцу малом.
III
Деда донесе трешње, прве зреле, блажено слатке.
Калемио их је сам покрај наше колибе.
На седељкама седела сам крај огњишта,
ушушкана слушала сам старе приче
и слике живописне сликала у души.
IV
Дечја граја одзвањала је малом школом.
Школа окружена природом и шумом.
Играли смо се радосно упркос скромности
и певали песме наше генерације.
Смех је био сунце у сваком новом дану.
V
Славе и литија све нас су окупљале.
Руке су се укрштале под иконама и свећама.
Летње вечери доносиле су свице.
Трчали смо за њима, дивили се чуду.
Светлели су као искрице у вечности.
VI
А онда је дошла зима без гласа,
кућа је остала шира него што памтим,
за столом је ћутала нечија одсутност,
и ватра је горела тише него пре,
као да зна да нешто одлази.
VII
Око ватре су се руке опет тражиле,
али је међу њима остајао размак,
у жару су титрале недовршене речи,
и пепео је чувао оно што боли,
док смо учили како се остаје.
VIII
Кад затворим очи, нисам сама,
у пепелу још дишу кораци прошлих,
пламен спаја оно што је било и што долази,
као мост од светлости преко времена,
на ком се срца поново срећу.
IX
Зато седимо ближе, док ватра говори,
приче се враћају кроз нове гласове,
деца слушају као што смо и ми некад,
и у сваком погледу тиња наставак,
који не дозвољава да се угасимо.
X
И ако се угаси последњи пламен,
неће нестат
