20/07/2026
Retko kada pišem o sebi, jer sam uvek smatrao da dobra dela ne treba dokazivati rečima. Ali posle jučerašnjeg dana osećam potrebu da podelim ono što mi je na srcu.
Od prvog dana kada sam otvorio turističko domaćinstvo „Rođak sa sela“, nisam gradio samo smeštaj. Gradio sam mesto gde su ljudi uvek bili dobrodošli, mesto gde su humanost, poštovanje i solidarnost važniji od bilo kakve zarade.
Godinama sam, koliko sam mogao, pomagao drugima. Primao sam porodice sa Kosova i Metohije. Otvorio vrata porodicama iz Grčke koje su ostale bez svojih domova u velikim požarima. Deca sa autizmom kod mene ne plaćaju boravak, jer verujem da osmeh deteta vredi više od bilo kog računa. Pomagao sam i stanovnicima Jablanice u Bosni i Hercegovini kada su ih zadesile katastrofalne poplave. Kada su sela na području Valjeva više od sedam dana ostala bez električne energije, obezbeđivao sam ljudima smeštaj i hranu.
Sve to nisam radio da bih se nekome dokazivao. Radio sam zato što verujem da čovek vredi onoliko koliko je spreman da pomogne drugom čoveku.
Juče je naše selo pogodila jedna od najtežih oluja koju pamtimo. Priroda je pokazala svoju snagu. Nastala je velika materijalna šteta, ali ono najvažnije je da su moja porodica, naši gosti i svi ljudi koji su bili kod nas ostali živi i zdravi. Na tome sam beskrajno zahvalan.
Tokom dana stizali su pozivi prijatelja, kolega, gostiju i ljudi koje možda nikada nisam ni upoznao. Javljali su se i novinari sa željom da objave apel i pomognu u prikupljanju pomoći za sanaciju štete. Svima od srca hvala. Za sada nema potrebe za finansijskom pomoći, jer ćemo štetu sanirati sopstvenim snagama, korak po korak.
Ali postoji nešto što se ne može popraviti tako lako.
Posle svih ovih godina, posle svega što sam učinio za ljude, za promociju sela Ključ, opštine Mionica i seoskog turizma Srbije, najviše me je zabolelo to što, koliko je meni poznato, niko iz Turističke organizacije Mionica nije pozvao da pita kako smo, da li su gosti bezbedni i da li nam je potrebna bilo kakva pomoć. Isto tako, nisam dobio ni poziv predstavnika lokalne samouprave.
Ne očekujem da neko plati moju štetu. Ne tražim privilegije. Ne tražim ni posebnu pažnju.
Ali verujem da jedan iskren telefonski poziv sa pitanjem: „Kako ste? Da li vam nešto treba?“ predstavlja minimum ljudskosti i poštovanja prema ljudima koji godinama svojim radom predstavljaju ovo mesto i daju doprinos njegovom razvoju.
Bez obzira na sve, nastaviću da radim isto što sam radio i do sada. Nastaviću da pomažem ljudima kada mogu, da razvijam svoje domaćinstvo i da sa ponosom predstavljam selo Ključ, opštinu Mionica i Srbiju.
Jer oluje prođu, materijalna šteta se sanira, ali ono kako se ljudi ponašaju jedni prema drugima ostaje zauvek zapisano u sećanju.
