09/01/2025
Moja baka Marija iz Makarske nosila je svakodnevno kecelju (traversu), jer je, šta god radila u datom trenutku, imala ponešto na šporetu (špakeru), najčešće više teča i tečica (šerpi i šerpica) u isto vreme, kao domaćica bila je konstantno u stanju pripravnosti, pogotovo za potrebe didove dijetalne ishrane koja joj je bila centralni smisao života. Nama bi spremala sve i svašta, u meni omiljeni repertoar njenih delicija spadale su njoke (ital. gnocchi), pašticada (tradicionalno svadbarsko jelo u Dalmaciji), manistra u suvo (testenina), orahnjača od koje bi ceo sprat mirisao, mramorni kolač i još mnogo toga...
Kada bih bila tužna što moramo, po isteku školskog raspusta ili prvomajskih praznika, da se vratimo u Sarajevo, sela bih joj u krilo za još jedno maženje, onako na rubu suza, baš na tu traversu, od rada u vrtlu (bašti) pomalo ogrubele ruke nežno su mi milovale lice, a kad bih joj uzvratila poljubac u obraz, koža joj je uvek mirisala na nešto poput vanil šećera, ali pre svega na ljubav, ljubav preduboku i bezgraničnu kao more uz koje je rasla...
Traversa se javlja i kao simbol, motiv i metafora, t.j. stilska figura u njenim mudrim poslovicama, t.j. savetima, tipa:"Dite moje, kad te muž digo (nekad) naidi (naljuti), nemoj odmah pustiti jezičinu, muči (Ćuti!), a dili mu roge ispo' traverse (otprilike "Pokaži mu šipak ispod kecelje!") Va' digo nešto i progucat' (Treba nekad nešto i progutati!), dite moje! Nalij usta puna vode!"
Ovu doktrinu, doduše, nisam baš najbolje sprovela u delo. Tu bitku sa besom kecelja je kod mene obično gubila u korist jezičine.
Suze mi nije brisala traversom, ali jeste faculetom (malom belom maramicom koju bi pri rastanku izvadila iz vešte -haljine- i njome mahala kada se tatina lada zaputi ka Sarajevu).
Zaključiću fragmentom pesme Doris Dragović:"U traversi nebo ima, modre zvizde, di će s njima? Bokun mora, bokun neba..."
Ta traversa, zapravo, i jeste bila moje nebo, najsvetlije nebo mog detinjstva.
❤️
