21/09/2026
Nisam bila na Vinkovačkim jesenima, ne pamtim.
Svake godine jaučem da bi išla, ali ne odem.
Ne brani mi nitko, osim ja sama sebi.
Pronađem tisuću i jedan razlog za ne otići, pa onda žalujem šta nisan pošla.
A ne gren, jer mi je tako teško kad dođem gore.
Fale mi ljudi, a najviše mi fali moja baka.
Nema dana da je se ne sjetim.
Čim stanem za špaker, odma mi ona padne na pamet.
Čudo je koliko ja volim tu ženu.
Više nego ostatak rodbine zajedno.
Najlipše uspomene su mi vezane za nju.
I one najtužnije isto.
Imam stari rokovnik, iz osamdesetih, di san pisala šta je pravila.
Najčešće slatko.
Stoji sa beštekom u kužini.
Ne triba mi već desetljećima, ali neka ga tu.
Kad počnu Vinkovačke, ja počnen sebi praviti neke "bakine" stvari.
Ka ovaj šmarn, recimo.
Ja san to uvik zvala šmarne.
Baka bi ih smućkala u podne i u ponoć, ako san poželila.
Kil cukra gori i šibaj.
Evo san našla i lateni pijat.
Za potpuni ugođaj.
Pa san žvakala i plakala.
Da mi se tornat, samo na još jedne praznike.
I da je puna kuća.
I da pečemo mlince.
I poderane gaće.
I da močim štapiće u šljivu.
Mislin da san imala najdivnije moguće ditinjstvo. ❤️
Baka me naučila kuhati i jesti.
Deda me naučio piti i pjevati. 😅💪
